РАДОСТ - ОБЈАВЉЕН "ПОВРАТАК"
Од прошлог поста прошло је много. Али се много тога и издешавало.
Мој нови роман је у продаји. "Повратак" можете наћи на сајту издавача neopresspublishing.com ту је најповољнија куповина, јер је бесплатна достава. Има га и по већим Делфи књижарама и у Вулкану у Сремској.
Елем... да се вратимо на тему. Да би књига дошла до читалаца битно је - шта?
1. да нађеш издавача
2. да се снађеш за паре
3. да се избориш за оно шта хоћеш код дизајнера
4. да твој издавач има доброг дистрибутера
5. да спремиш промоцију
6. да молиш бога да издавач има било какав маркетинг/медији контакт
7. да твој издавач буде присутан на Сајму књига
Па да кренемо редом. Овако је било првог пута.
Првог издавача сам нашла на нету на конкурсу. Послала рукопис, они после 2 дана одговрили да испуњава њихове критеријуме, цена толика и толика, изволите паре, изволите књиге. Имала сам срећу па једино што је функционисало без примедбе у КОСу је њихова тезга на Сајму књига. Ми писци смо седели у позадини, обучене девојке су нудиле књиге, потписивали смо их са осмехом и имала сам ок продају. Око промоције нисам имала никакву помоћ сем што су ми нашли простор (за који сам после чула да сам могла и сама да закажем али неважно). Чак када сам успела да нађем везу да у Градској библиотеци одржим још једну мини промоцију увалили су ми још два писца, па се то претворило у групну промоцију. Рекли су ми да тако мора. Понашали су се као да су они нашли контакт. Слично је било када сам се повазала и са библиотеком на мојој општини. Али њима на част. Што се маркетинг тиче имала сам једну препоруку књиге од 4цм2 у једном часопису и то је то. Никаквих контаката са медијима нису имали. Зато их сада никоме не препоручујем. Када објавиш своју прву књигу кренеш да учиш на грешкама. Онда кажеш себи: Сад си овако прошла, да знаш за следећи пут шта те чека.
А сада је овако по тачкама
1. издавача ми је нашао другарицин супруг који је у тој ИП један од уредника. У ствари шта је ствар: најтеже је натерати неког у ИП да прочита оно што сте писали. Фактички јурите неког да да вашем тексту шансу, да види у њему оно што ви видите.
Питамо се некад како то да старлете, манекенке, водитељке имају прођу. Не, не брините не пишу оне боље од вас. Велики издавачи све гледају данас кроз паре. То ми је постало јасно када је на промоцији романа Исидоре Бјелице неколико књига узето из књижаре, а није плаћено. Исидора је молила да људи или врате или плате књиге, јер ће издавач њој то да наплати. А њене књиге имају десетине издања и верујем да издавач лепо заради на њој, и мени је било чудно што то нису протурили под "непланирани трошак"... али тако је како је.
Мушкарци у предности над женама јер су уредници 99% мушкарци. А мушко када чита женски текст... не може брате мој да га разуме. То је још једна од препрека женама у књижевности. Мушкарци могу да пишу о женама, чак и у женском роду, али жене не могу да пишу о мушкарцима и мушком роду.
Углавном, мој рукопис је читао мушкарац. Још је доктор књижевности. Наравно да је одмах као свако високостручан рекао да има клишеа у роману. Па боже мој, цео живот је клише. Али важно је да му се свидела емоција коју роман носи кроз свих 200 страна и да сам имала и социјалне погледе, политичке, критичке, друштвене... и све је сажео у једну реченицу: "што овај роман подиже изнад пуке љубавне приче". То сам очекивала да ће провалити и онај лик из Лагуне, али њему је сметало што је мушки лик женскаст (цитирам: он говори како жене хоће да мушкарац говори). Ето крива сам што мој лик не псује, не пљује, не чачка нос...
И тако је мој "Повратак" добио шансу.